Virusni hepatitis

---

Hepatitis podrazumeva upalne i nekrotične promene ćelija jetrenog parenhima (hepatocita), koje rezultuju smanjenom funkcionalnom sposobnošću jetre. Uzroci ovakvih akutnih ili hroničnih promena mogu biti i virusne infekcije, pri čemu veliki broj virusa može izazvati upalu (inflamaciju) jetre. Akutni virusni hepatitis je sistemska infekcija koja zahvata prvenstveno jetru, mada mogu biti zahvaćeni i drugi organi. Hronični virusni hepatitis karakteriše inflamacija jetre izazvana virusnom infekcijom, koja traje duže od šest meseci. Histološka klasifikacija hroničnog hepatitisa obuhvata dve kategorije: hronični perzistentni i hronični aktivni (agresivni) hepatitis. Dok se hronični perzistentni hepatitis smatra blagom bolešću koja ne zahteva lečenje, hronični aktivni hepatitis podrazumeva primenu terapije jer bolest može voditi i razvoju ciroze jetre. Do sada je otkriveno nekoliko različitih hepatotropnih virusa tzv. virusa hepatitisa, koji se označavaju slovima abecede (A, B, C, D, E, G). Na osnovu toga se klasifikuje više različitih tipova akutnog virusnog hepatitisa, koji se razlikuju po načinu prenosa, dužini inkubacije, mogućnosti prelaska u hronični hepatitis i razvoju teških komplikacija kao što su ciroza i karcinom jetre. Najučestaliji su hepatitis A, B i C. Osim ovih virusa, akutni hepatitis mogu prouzrokovati i drugi virusi: Epstein-Barr virus (EBV), Citomegalovirus (CMV), Herpes simplex virus (HSV), Varicella-zoster virus (VZV), Adenovirus i dr.

• Hepatitis C ("non A non B hepatitis") se najčešće prenosi zaraženom krvlju (transfuzija krvi, intravensko korišćenje droga, upotreba kontaminiranih instrumenata u hirurgiji i stomatologiji), tokom transplantacije organa, porođaja (prenos sa majke na dete) i mnogo ređe seksualnim putem. Procenjuje se da je danas u svetu 200 miliona ljudi zaraženo virusom hepatitisa C (HCV). Posebno su zabrinjavajući podaci da većina zaraženih osoba nije svesna svog stanja, jer u većini slučajeva infekcija ostaje pritajena zbog veoma blagih simptoma, čak i u slučaju kada virus prouzrokuje hroničnu upalu jetre. Hronična HCV infekcija se najčešće razvija sporo, tako da kod mnogih bolesnika uopšte ne postaje klinički prepoznatljiva. Prosečno 20-30% zaraženih osoba razvije cirozu jetre tokom dvadeset do trideset godina trajanja upale.

Klinički simptomi i znaci u svim oblicima hepatitisa su vrlo slični: slabost, umor, gubitak apetita, mučnina sa gađenjem na hranu i povraćanje, dok se žutica (ikterus) razvija u oko 50% slučajeva tako da osoba i ne mora biti svesna da je prebolela anikteričan hepatitis. Pored toga, karekteriše se i crvenosmeđom bojom urina, svetlom stolicom, povišenom temperaturom, svrabom kože. Opasnost signalizira i jetra tvrda na dodir, nakupljanje tečnosti u stomaku (ascites), promene na koži u vidu pojave proširenih kapilara u obliku pauka (paukoliki angiom) ili crvenilo dlanova (palmarni eritem), razdražljivost i mentalni poremećaji (portalna encefalopatija). Dijagnostički protokol virusnih hepatitisa pored određivanja opštih biohemijskih parametara jetrene funkcije obuhvata i primenu specifičnih seroloških analiza i metoda molekularne dijagnostike.

Biohemijski pokazatelji infekcije karakterišu se promenom aktivnosti jetrenih enzima aminotransferaza: alanin aminotransferaze (ALT) i aspartat aminotransferaze (AST), koje se povećavaju i do 200 puta u odnosu na gornju granicu referentnih vrednosti. Aktivnost ALT su obično više nego AST, tako da je odnos AST/ALT (De Rittis-ov koeficijent) <1. ALT aktivnost, posebno ako se testira više puta tokom dužeg vremenskog perioda, prilično je pouzdan pokazatelj aktivnosti bolesti. Ponovljene normalne vrednostima ALT su praćene blagim nekrotsko-upalnim promenama na uzorku dobijenom biopsijom jetre, dok vrednosti ALT koje su pet ili više puta veće od gornje granice referentnih vrednosti, imaju veliki broj nekrotičnih ćelija i upalnih procesa u jetri. Drugi enzimi, alkalna fosfataza (ALP) i gama-glutamil transferaza (GGT) su obično normalni. Na uznapredovalu bolest ukazuje: odnos AST/ALT >1; visoka aktivnost GGT, ALP i laktat dehidrogenaze (LDH); hiperbilirubinemija (povišena koncentracija bilirubina u krvi); hipoalbuminemija (snižena koncentracija albumina u krvi); produženo protrombinsko vreme (PV). Kod akutnog virusnog hepatitisa određivanje aktivnosti holin esteraze (ChE) je značajnije za prognozu nego za dijagnozu, budući da značajniji pad aktivnosti ovog enzima ukazuje na težu formu bolesti.

Kako su biohemijski nalazi vrlo slični kod različitih tipova hepatitisa, diferencijalna dijagnoza se može postaviti samo na temelju specifičnih seroloških analiza: za hepatitis A merenjem odgovarajućih antitela HAV (anti-HAV) IgM i IgG klase; hepatitis B na osnovu tri različite subjedinice HBV (HbsAg, HbcAg, HbeAg) i odgovarajućih antitela; hepatitis C testiranje antitela (anti-HCV), kao i HCV RNK pomoću PCR (Polymerase chain reaction) metode. Ukoliko su serološki testovi na hepatitis A, B, C negativni, a klinička slika ukazuje na virusni hepatitis onda se razmatraju i drugi mogući uzroci (EBV, CMV, HSV, VZV i dr.).