Svetski dan borbe protiv hepatitisa

datum objavljivanja: 25/07/2020

Hepatitis C - većina zaraženih osoba nije svesna svog statusa

Svetski dan borbe protiv hepatitisa se obeležava 28. jula u cilju podizanja svesti o načinima prenošenja virusa i faktorima rizika, važnosti prevencije i značaju testiranja kao prvom koraku za blagovremeno otkrivanje i lečenje virusnih hepatitisa. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, 325 miliona ljudi širom sveta živi sa hepatitisom B i/ili C. Pored toga, posebno zabrinjavaju podaci da većina zaraženih osoba nije svesna svog statusa dok bolest ne dođe u naprednu fazu, kada je i lečenje komplikovanije.
Hepatitis podrazumeva upalne i nekrotične promene ćelija jetrenog parenhima (hepatocita), koje rezultuju smanjenom funkcionalnom sposobnošću jetre. Uzroci ovakvih akutnih ili hroničnih promena mogu biti i virusne infekcije, pri čemu veliki broj virusa može izazvati upalu (inflamaciju) jetre. Do sada je otkriveno nekoliko različitih hepatotropnih virusa tzv. virusa hepatitisa, koji se označavaju slovima abecede: A, B, C, D, E, G. Na osnovu toga se klasifikuje više tipova akutnog virusnog hepatitisa, koji se razlikuju po načinu prenosa, dužini inkubacije, mogućnosti prelaska u hronični hepatitis i razvoju teških komplikacija kao što su ciroza i karcinom jetre. Osim ovih virusa, akutni hepatitis mogu prouzrokovati i drugi virusi: Epstein-Barr virus (EBV), Citomegalovirus (CMV), Herpes simplex virus (HSV), Varicella-zoster virus (VZV), Adenovirus i dr.
Infekcija virusom hepatitisa C (Hepatitis C Virus, HCV) predstavlja ozbiljan globalni zdravstveni problem, budući da se procenjuje da je ovim virusom zaraženo oko 3% svetske populacije, pri čemu se HCV navodi kao vodeći uzročnik hroničnih oboljenja jetre. Prosečno 20- 30% zaraženih osoba tokom dvadeset do trideset godina trajanja upale razvije cirozu jetre. Istovremeno, HCV je jedan od najznačajnjih faktora rizika za nastanak hepatocelularnog karcinoma, koji je po učestalosti na petom mestu među svim malignitetima kod muškaraca i na sedmom mestu među ženama. Na taj način uzrokujući terminalnu bolest jetre, HCV je najčešći uzrok transplantacije jetre.
Putevi prenošenja HCV su: parenteralni (putem krvi, krvnih derivata, transplantiranih organa i krvlju kontaminiranih predmeta), seksualni i tzv. vertikalni (tokom porođaja sa zaražene majke na dete).

• U posebno rizične grupe za infekciju HCV spadaju: intravenski zavisnici od opojnih supstanci, intranazalni uživaoci kokaina, promiskuitetne osobe, članovi porodica obolelih, zdravstveni radnici, bolesnici na hemodijalizi ili na hematološkim odeljenjima.

• U faktore rizika spadaju i tetovaže, body piercing, bušenje ušiju, kao i svi kulturološko-verski obredi tokom kojih dolazi u kontakt krv dve osobe.
Procenjuje se da svega 15-20% novoobolelih osoba razvije simtomatski oblik bolesti sa klasičnim simptomima i znacima akutnog hepatitisa, kao što su: žutilo kože i sluzokoža (žutica), umor, bolovi u mišićima, povišena temperatura, osećaj neprijatnosti ispod desnog rebarnog luka, gubitak apetita, mučnina i povraćanje. Jedna od osnovnih karakteristika akutne HCV infekcje je njena progresija u hroničnu formu bolesti. Svega 10-20% obolelih eliminiše virus u prva tri meseca, dok se kod ostalih razvija hronični hepatitis. Klinički tok hroničnog hepatitisa je podmukao i dugo vremena bez ikakvih simptoma i znakova, međutim ove osobe su pod rizikom za razvoj progresivne bolesti jetre. Na tok hronične HCV infekcije utiču brojni faktori: dužina trajanja infekcije, uzrast kad se desila HCV transmisija, prekomerna konzumacija alkohola, muški pol, gojaznost, koinfekcija drugog hepatotropnog virusa (HBV, HIV). Razvojem ciroze jetre pojavljuju se i sve njene kliničke manifestacije poput nakupljanja tečnosti u stomaku (ascites), gastrointestinalnog krvarenja, razdražljivosti i mentalnih poremećaja (portalna encefalopatija).
Genom HCV čini jednolančana ribonukleinska kiselina (RNK), izuzetno je heterogen i sklon čestim mutacijama. Na osnovu prirodne genetske heterogenosti, HCV se može klasifikovati u sedam genotipova (1-7), dok unutar svakog genotipa postoji nekoliko podtipova označenih malim slovom. Podela na genotipove je važna radi epidemiološkog praćenja, ali i zbog različitog odgovora na dostupnu antivirusnu terapiju. Veliki potencijal za mutacije je razlog nemogućnosti postizanja grupne imunogenosti i sinteze vakcine, odnosno prevencije imunizacijom.
→ Dijagnostički protokol virusnih hepatitisa pored određivanja opštih biohemijskih parametara jetrene funkcije obuhvata i primenu specifičnih seroloških analiza i metoda molekularne dijagnostike. Upravo je stepen obuhvata testiranja na hepatitise jedan od najvažnijih koraka u rešavanju ovog globalnog zdravstvenog problema.

→ Kod oko 70% osoba hronični hepatitis C protiče asimptomatski i otkriva se slučajno, pri rutinskoj kontroli biohemijskih analiza kada se detektuje povišena aktivnosti jetrenih enzima aminotransferaza, alanin aminotransferaze (ALT) i aspartat aminotransferaze (AST).

→ Kako su biohemijski nalazi vrlo slični kod različitih tipova hepatitisa, diferencijalna dijagnoza se može postaviti samo na temelju specifičnih seroloških analiza. Zа оtkrivаnjе spеcifičnih аntitеlа na HCV tzv. anti-HCV antitela nајčеšćе sе kоriste enzimski imuno testovi (enzyme-linked immunosorbent assays, ELISA). Komercijalni ELISA testovi tzv. treće generacije su visoko specifični i osetljivi i preporučuju se kao početni test kod osoba sa povišenim vrednostima aminotransferaza. Prosečno vreme serokonverzije, produkcije i pojave anti-HCV antitela u krvi, iznosi osam do devet nedelja nakon infekcije što se označava kao „pеriоd prоzоrа”.

→ Potvrda infekcije, odnosno direktno dokazivanje prisustva genetičkog materijala virusa u krvi bazira na primeni molekularno bioloških metoda, kao što su kvalitativni PCR testovi (metoda lančane reakcije polimeraze (polymerase chain reaction, PCR)) i kvantitativni PCR testovi za određivanje broja virusnih kopija. Virusni genski materijal u krvi (HCV RNK) se pojavljuje već 10-14 dana od infekcije. Metode molekularne dijagnostike omogućavaju ne samo ranu detekciju HCV infekcije, nego i praćenje odgovora na antivirusni tretman. U planiranju dužine terapije hroničnog hepatitisa C neizostavno se određuje genotip virusa.

→ Za procenu stepena težine oštećenja jetre tj. stadijuma fibroze (staging) i stepena aktivnosti (grading), biopsija jetre i dalje predstavlja zlatni standard.
Talija Lab - Ustanička 170, 11000 Beograd, +381 60 334 98 86, www.talijalab.com