Prevencija i rano otkrivanje šećerne bolesti

datum objavljivanja: 08/11/2019

Glavno obeležje obolevanja i smrtnosti savremenog doba su hronične metaboličke bolesti, čije je širenje skoro pandemijskog karaktera posebno u najrazvijenijim zemljama sveta. Svetski dan borbe protiv šećerne bolesti koji se obeležava 14. novembra predstavlja deo kampanje koja se vodi u celom svetu sa ciljem skretanja pažnje javnosti na ovaj globalni zdravstveni problem.

Šećerna bolest (diabetes mellitus) je grupa metaboličkih poremećaja čija je zajednička karakteristika povišena koncentracija glukoze u krvi (hiperglikemija), koja nastaje kao posledica poremećaja lučenja i/ili dejstva insulina. Dijabetes je jedno od najčešćih oboljenja sa tendencijom daljeg porasta učestalosti, ali i jedan od glavnih razloga povećanja broja obolelih od udruženih kardiovaskularnih bolesti. Prema najnovijim procenama Međunarodne dijabetološke federacije približno 425 miliona ljudi u svetu ima dijabetes. Broj obolelih i dalje raste i prema sadašnjim prognozama do 2045. godine će se povećati na 629 miliona. U Srbiji je broj obolelih oko 750.000, takođe sa tendencijom stalnog rasta. Kontinuirani porast broja obolelih se objašnjava savremenim načinom života i povećanjem spoljašnjih uzročnih faktora među kojima najznačajnije mesto imaju nepravilna ishrana, gojaznost, fizička neaktivnost i hronična izloženost stresu. Osim što učestalost dramatično raste i starost pacijenata u smislu godine pojave oboljenja drastično opada, tako da je sve veći broj obolelih među decom i adolescentima u mnogim zemljama.
Deo rešenja u zaustavljanju epidemijske pojave dijabetesa i smanjenja smrtnosti od kardiovaskularnih komplikacija čine prevencija i rano otkrivanje bolesti. Identifikacija osoba sa predijabetesom i metaboličkim sindromom ima za cilj podsticanje na promene životnih navika čime se može uticati na sve negativne metaboličke promene u organizmu i na taj način smanjiti rizik obolevanja od dijabetesa i kardiovaskularnih bolesti. Predijabetes predstavlja porast koncentracije glukoze u krvi iznad normale, ali ispod vrednosti klinički izraženog dijabetesa. Osobe sa predijabetesom su pod rizikom da bolest uznapreduje do dijabetesa tip 2, a rizik se dodatno uvećava sa visceralnom (centralnom, abdominalnom) gojaznošću, budući da je stanje predijabetesa često udruženo sa metaboličkim sindromom. Rezultati brojnih istraživanja su pokazali da osobe sa predijabetesom i metaboličkim sindromom mogu umanjiti rizik od razvoja dijabetesa za oko 60% promenom životnih navika, pre svega pravilnom ishranom sa smanjenim unosom soli, rafinisanih šećera, zasićenih masti i redovnom umerenom fizičkom aktivnošću.
Dijagnostički kriterijumi za predijabetes:

• Glikemija nakon noćnog gladovanja (našte) 6,1-6,9 mmol/L
• Glikemija u toku OGTT sa 75 g glukoze u 120. minutu 7,8-11,1 mmol/L
• Glikozilirani hemoglobin HbA1C 5,7-6,4%
Najčešći simptomi koji mogu ukazati na dijabetes su: suvoća usta i pojačana žeđ (polidipsija), učestalo mokrenje (poliurija) naročito noću (nikturija), pojačan osećaj gladi (polifagija), umor, zamagljenje vida, poremećaj koncentracije, učestale infekcije i ranice po telu koje teško zarastaju. Kako se dijabetes tip 1 obično razvija naglo i simptomi su jače izraženi nego u slučaju dijabetesa tip 2, kad se insulinska deficitarnost razvija postepeno zbog čega često prođe više vremena do postavljanja dijagnoze. Duže trajanje bolesti, posebno ako nije blagovremeno i adekvatno lečena, dovodi do promene strukture i funkcije krvnih sudova (angiopatija), nerava (neuropatija), bubrega (nefropatija), mrežnjače oka (retinopatija) i drugih vitalnih organa i organskih sistema.

Imajući u vidu da je dijabetes široko rasprostranjeno oboljenje koje dovodi do niza komplikacija vitalnih organa, osnovni imperativ je blagovremena dijagnostika i kontinuirana kontrola primenjene terapije kako bi se bolest održavala kontrolisanom. Laboratorijska ispitivanja su nezaobilazan deo ne samo dijagnostike i potvrde bolesti, već i praćenja terapije i komplikacija dijabetesa. Da bi se faktori rizika za razvoj dijabetes otkrili na vreme neophodno je sprovođenje redovnih sistematskih pregleda koji uključuju i laboratorijska ispitivanja barem jedanput godišnje. Rana dijagnoza dijabetesa, redovna terapija i pravilna metabolička kontrola značajno umanjuju rizik od pojave hroničnih komplikacija.
→ Dijagnoza dijabetesa se postavlja primarno određivanjem koncentracije glukoze u krvi, pri čemu je nužno svaki nalaz hiperglikemije u slučajnom uzorku uzetom tokom dana potvrditi dodatnim određivanjem narednih dana. Pojava glukoze u urinu (glukozurije) može biti posledica povećane koncentracije glukoze u krvi ili smanjene sposobnosti bubrega da reapsorbuju glukozu.

→ Koncentracija glikoziliranog hemoglobina HbA₁c je klinički koristan pokazatelj prosečne koncentracije glukoze u toku dva do tri meseca pre određivanja. Glikohemoglobin se formira neenzimskim procesom vezivanja glukoze za hemoglobin proporcionalno koncentraciji glukoze u krvi. Iz tog razloga HbA1c je uvršten kao kriterijum za postavljanje dijagnoze dijabetesa, a omogućava i kontrolu dijabetičara u dužem periodu vremena jer ne zavisi od kratkotrajnih promena koncentracije glukoze u krvi.

→ Utvrđivanje insulinske rezistencije se obično sprovodi pomoću testa oralne tolerancije glukoze (OGTT) ili HOMA indeksom (HOmeostasis Model Assessment). OGTT procenjuje odgovor organizma na oralno unetu glukozu u vidu vodenog rastvora i predstavlja merenje koncentracije glukoze i insulina u serijskim uzorcima pre i nakon unosa glukoze. HOMA indeks se izračunava iz koncentracija glukoze i insulina u krvi, pri čemu se dobijaju vrednosti insulinske senzitivnosti i funkcionalnog kapaciteta beta ćelija pankreasa koje stvaraju insulin.

→ Kako dijabetes uzrokuje povećan rizik od kardiovaskularnih oboljenja neophodno je kontrolisati i lipidni status. Za dijabetičare je karakterističan tzv. aterogeni lipoproteinski trijas: povišena koncentracija triglicerida i LDL-holesterola, a niska koncentracija HDL-holesterola.

→ Rana detekcija dijabetične nefropatije se zasniva na testovima kojima se dokazuje izlučivanje albumina urinom. Mikroalbuminurija se definiše kao ekskrecija 30-300 mg albumina/24h u dve od tri nezavisne porcije urina sakupljene u intervalima od tri do šest meseci.
Talija Lab - Ustanička 170, 11000 Beograd, +381 60 334 98 86, www.talijalab.com