Poremećaji funkcije nadbubrežnih žlezda

datum objavljivanja: 25/04/2019

nadbubrezne_1

Nadbubrežne žlezde su smeštene na gornjim polovima bubrega. Lučenjem adrenalina i kortizola ove žlezde utiču na ponašanje u stresnim situacijama. Poremećaji funkcije nadbubrežnih žlezda se odražavaju na ceo organizam.

Nadbubrežne žlezde imaju esencijalnu ulogu za organizam kroz stvaranje mnogobrojnih hormona, koji učestvuju u metaboličkim, regulatornim, imunološkim funkcijama organizma. Smeštene su na gornjim polovima bubrega, trouglastog su oblika. Njihovu građu karakterišu dve funkcionalno različite celine kora (korteks) i srž (medula), od čega se kora nadbubrežne žlezde sastoji iz tri zone: zone glomerulose, zone fasciculate i zone reticularis. Ove tri zone kore se međusobno bitno razlikuju kako u strukturnom, tako i u sekretornom i regulatornom smislu. Adrenalni korteks luči mnoge steroidne hormone koji se sintetišu iz holesterola, a direktno su uključeni u veliki broj metaboličkih procesa. Tako je u zoni glomerulosi dominantna sinteza i sekrecija mineralokortikosteroida koju reguliše renin-angiotenzinski sistem. Sa druge strane, adrenokortikotropni hormon ili adenokortikotropin (ACTH) hipofize kontroliše stvaranje i lučenje glukokortikosteroida (zona fasciculata), androgena (zona reticularis) i u manjoj meri mineralokortikoida. Srž nadbubrežne žlezde je zapravo deo nervnog sistema, a proizvodi kateholamine (adrenalin, noradrenalin, dopamin). Iako su kora i srž nadbubrežne žlezde dve zasebne celine, postoji njihova povezanost regulatornim mehanizmima pogotovu u stanju stresa.
Zona glomerulosa Mineralokortikosteroidi Aldosteron Aldosteron reguliše metabolizam soli i volumen ekstracelularne tečnosti. Posebno podstiče izlučivanje kalijuma, a zadržavanje natrijuma i vode, čime se povećava volumen krvi i krvni pritisak (npr. kada se ne unosi dovoljno tečnosti tokom intezivnog znojenja).
Zona fasciculata Glukokortikosteroidi Kortizol Kortizol ima više funkcija u organizmu čiji je cilj proizvodnja energije. Luči se prevashodno u stanjima u kojima je zdravlje organizma ugroženo (zapaljenja, povrede, operacije) kada ispoljava protivupalno dejstvo.
Zona reticularis Androgeni Dehidrepiandrosteron i androstenedion Kora nadbubrežne žlezde je glavno mesto stvaranja androgena kod žena. Androgeni nadbubrežne žlezde se prevode u aktivne androgene hormone testosteron i dihidrotestosteron. Kod muškaraca se na ovaj način stvara svega 5% ukupnog testosterona.
Srž Kateholamini Adrenalin, noradrenalin i dopamin Organizam ih luči po potrebi (u slučaju opasnosti, na hladnoći, nakon povećanog telesnog napora). Stavljaju organizam u stanje pripravnosti i povećavaju budnost, ubrzavaju srčani ritam kako bi jedinka mogla da pobegne ili se suprotstavi onome što je ugrožava.


Bolesti koje pogađaju koru nadbubrežne žlezde uzrokuju prekomerno (hiperfunkcija) ili nedovoljno (hipofunkcija) lučenje hormona, pogotovu aldosterona i kortizola.
Hiperfunkcija kore nadbubrežne žlezde može se manifestovati kao: aldosteronizam (povećano lučenje aldosterona), Cushing-ov sindrom (povećano lučenje kortizola), adrenalni virilizirajući sindrom (povećano lučenje androgena). Budući da se retko javlja izolovano povećanje sekrecije samo jednog hormona, ovi poremećaji se često prepliću.

→ Aldosteronizam je najčešće posledica dobroćudnog tumora (adenoma), ređe zloćudnog tumora (karcinoma) ili hiperplazije nadbubrežne žlezde (Conn-ov sindrom), mada može nastati i zbog poremećaja izvan nadbubrežne žlezde npr. u srčanoj insuficijenciji. Tegobe koje uzrokuje aldosteronizam pogađaju ceo organizam: javljaju se glavobolja, poremećaji sluha i vida usled povećanog krvnog pritiska, jaka žeđ ali i učestalo mokrenje, razdražljivost, umor.

→ Cushing-ov (Kušingov) sindrom može nastati kao posledica adenoma ili karcinoma nadbubrežne žlezde, tumora hipofize ili nekog drugog organa koji utiče na lučenje hormona, mada je često uzrokovan i dužim uzimanjem kortikosteroida koji se propisuju za lečenje nekih bolesti. U početku su simptomi blagi, tako da mogu proći neopaženo. Vremenom se može javiti povećan apetit pri čemu obično ne dolazi do povećanja telesne težine, već se javlja karakteristična raspodela masnog tkiva, koje se nagomilava na dnu vrata, licu, trupu, a gubi sa udova (pretilnost centripetalnog tipa). Visoke koncentracije kortizola dovode do povećane razgradnje (katabolizma) proteina što uzrokuje slabost i atrofiju mišića, stanjenje kože, pojavu strija i modrica na koži. Promenom u metabolizmu kalcijuma i povećanom razgradnjom koštanog matriksa nastaju promene u građi kostiju (osteoporoza).

→ Adrenalni virilizirajući sindrom (adrenogenitalni sindrom) je posledica povećanog lučenja androgenih hormona iz kore nadbubrežne žlezde, koje je u detinjstvu urođeni (kongenitalni) poremećaj, dok je kod odraslih osoba to obično stečeni poremećaj usled tumora ili hiperplazije kore nadbubrežne žlezde. Kongenitalna adrenalna hiperplazija nastaje zbog manjka jednog ili više enzima potrebnih za sintezu steroidnih hormona nadbubrežne žlezde. U uslovima niske koncentracije kortizola usled manjka enzima potrebnih za njegovu sintezu, izostaje inhibicija lučenja ACTH u hipofizi, koji povratno u visokoj koncentraciji dovodi do hiperplazije i stimulacije svih puteva sinteze kortizola. Visoke koncentracije ACTH podstiču lučenje androgena, kao i prekursora kortizola do enzimskog bloka. Ako nedostatak enzima nije potpun lučenje kortizola u bazalnim uslovima može biti normalno, ali ne i u stresu.
Hipofunkcija kore nadbubrežne žlezde može nastati zbog razaranja žlezdanog tkiva (autoimuni poremećaj, infekcije, krvarenja, hirurški zahvat) ili zbog metaboličkih poremećaja u stvaranju hormona (kongenitalna adrenalna hiperplazija, enzimski inhibitori), kada se govori o primarnoj hipofunkciji kore nadbubrežne žlezde (Addison-ova bolest), dok je u sekundarnoj poremećaj na nivou hipofize i tercijernoj na nivou hipotalamusa. Hipofunkcija kore nadbubrega obuhvata sve tri zone, ali su poremećaji usled nedostatka mineralokortikoida primarni. Kada je oštećenje nadbubrežne žlezde postupno, lučenje hormona je u početku uredno u bazalnim uslovima a nedovoljno u stresu (infekcije, povrede, hirurški zahvat). Javlja se umor i slabost, a potom dolazi i do gubitka apetita i mršavljenja. Boja kože i sluznica postaje tamnija (hiperpigmentacija) u slučaju primarne hipofunkcije, ali ne i u sekundarnoj ili tercijernoj hipofunkciji. Sa daljim razvojem poremećaja, lučenje hormona postaje nedovoljno i u bazalnim uslovima. Izlaganje osoba koje boluju od ove bolesti čak i relativno malom fizičkom ili emocionalnom stresu može dovesti do razvoja akutne adrenalne krize (izrazita dehidratacija, mišićna slabost, vaskularni kolaps).
Za dijagnostikovanje poremećaja funkcije nadbubrežnih žlezda vrlo je bitno određivanje koncentracije adrenalnih hormona u krvi ili urinu.
→ Mineralokortikosteroidi imaju ključnu ulogu u održavanju homeostaze, optimalnog sastava krvi i telesnih tečnosti. Njihovu sintezu i sekreciju primarno reguliše renin-angiotenzinski sistem i koncentracija kalijuma u krvi. Najjači prirodni mineralokortikoid je aldosteron, čije je osnovno dejstvo stimulacija reapsorpcije natrijuma u bubrezima u zamenu za kalijumove i vodonične jone. Na isti način aldosteron deluje i u tankom crevu, na pljuvačne i znojne žlezde. Sistem reninangiotenzin-aldosteron funcioniše kao neurohormonalni regulatorni mehanizam koji kontroliše sadržaj vode, natrijuma, kalijuma u organizmu, kao i krvni pritisak.
→ Glukokortikosteroidi omogućavaju organizmu da se adaptira na različite vrste stresnih stimulusa i preživi u tim uslovima zbog čega su neophodni za život, a kora nadbubrežene žlezde je jedini njihov izvor. Njihovo stvaranje i lučenje reguliše adrenokortikotropni hormon ili adenokortikotropin (ACTH) hipofize posredstvom negativne povratne sprege. Kortizol je glavni glukokortikoid, koji se u cirkulaciji u najvećoj meri nalazi vezan za proteine. Brojni faktori kao što su stres i hirurške intervencije utiču na povećano izlučivanje kortizola. Određivanje koncentracije kortizola u krvi zajedno sa drugim testovima, pre svega ACTH, može ukazati na poremećaj funkcionisanja osovine hipotalamus-hipofiza-nadbubrežna žlezda. Povećanje koncentracije kortizola u krvi, pogotovu u večernjim satima je rani pouzdani marker Cushing-ovog sindroma, budući da je sekrecija kortizola u to doba dana normalno jako niska. Kod Cushing-ovog sindroma javlja se visoka koncentracija ACTH u krvi ili je ona neodgovarajuće visoka u odnosu na koncentraciju kortizola. Visoka koncentracija kortizola dovodi do povećanja koncentracije glukoze u krvi (hiperglikemije). Sa druge strane, smanjena produkcija kortizola može nastati usled destruktivnog procesa koji uključuje obe nadbubrežne žlezde ili smanjene proizvodnje ACTH. Određivanje ACTH omogućava definitivno diferenciranje primarne i sekundarne hipofunkcije nadbubrežne žležde.
→ Androgeni kortikalnog porekla kod muškaraca nemaju veći fiziološki značaj zbog daleko veće sinteze androgena u semenicima (testisima). Međutim, kod žena u reproduktivnom periodu oko polovina cirkulišućih androgena potiče iz kore nadbubrega a ostatak iz jajnika, dok je posle menopauze kora nadbubrega glavni izvor. Sintezu i sekreciju androgena iz kore nadbubrežne žlezde reguliše ACTH. Dehidroepiandrosteron-sulfat (DHEA-S) je slabije androgene aktivnosti, ali se može metabolisati u aktivnije androgene testosteron i androstenedion. DHEA-S se određuje u cilju diferencijalne dijagnostike povećane maljavosti (hirzuitizma) kod žena. Povišene koncentracije DHEA-S u krvi upućuju na povećanu sintezu androgenih hormona u kori nadbubrežnih žlezda (sindrom policističnih jajnika). Androstenedion je glavni prekursor testosterona i estrona. Određivanje androstenediona se koristi za detekciju enzimskog bloka u poremaćajima sinteze hormona nadbubrežne žlezde u adrenogenitalnom sindromu.
→ 17-hidroksi-progesteron (17-OHP) je važan prekursor u nizu enzimski regulisanih reakcija tokom sinteze kortizola i adrenalnih androgena. Usled nedostatka ili smanjene aktivnosti nekog enzima koji učestvuju u pretvaranju 17-OHP u konačne adrenalne steroide, dolazi do njegovog nagomilavanja u žlezdama i cirkulaciji. Povećanje koncentracije 17-OHP rezultuje u pojačanom formiranju androgenih hormona DHEA i njegovog metabolita DHEA-S i nemogućnošću sinteze kortizola. Povišene vrednosti 17-OHP se detektuju u kongenitalnom adrenogenitalnom sindromu i adrenalnoj hiperplaziji.


Gubitak funkcije srži nadbubrežne žlezde ne izaziva teže poremećaje kod ljudi, međutim hiperfunkcija srži nadbubrežne žlezde dovodi do ozbiljnih poremećaja. Bolesti srži nadbubrežne žlezde gotovo uvek su povezane sa tumorima, koji su u 95% slučajeva dobroćudni. Najčešći je feohromocitom, tumor koji uzrokuje povećano lučenje adrenalina i noradrenalina. Kod odraslih osoba feohromocitom uzrokuje iznenadne napade jako povišenog krvnog pritiska, dok je kod dece krvni pritisak stalno povišen. Pored hipertenzije, javljaju se i glavobolje, ubrzan srčani rad (tahikardije), znojenje, crvenilo kože. Za postavljanje dijagnoze vrlo su korisne analize krvi ili dnevnog (24h) urina u kojima se određuje koncentracija kateholamina. Najznačajniji endogeni kateholamini su adrenalin (epinefrin), noradrenalin (norepinefrin) i dopamin. Adrenalin skoro isključivo proizvodi srž nadbubrega, dok se noradrenalin uglavnom formira u nervnim završecima. Biološko dejstvo adrenalina je povećanje bazalnog metabolizma, regulacija energetskog balansa i proizvodnje toplote. Fizički i emocionalni stres povećavaju stvaranje adrenalina. U tim situacijama adrenalin učestvuje u odgovoru organizma po principu bori se ili beži: povećava broj otkucaja srca, protok krvi u mišićima i preuzimanje glukoze iz energetskih depoa. Većina kateholamina koji se stvaraju u organizmu, fiziološki ili usled oboljenja, metabolički se inaktiviraju i zatim se njihovi metaboliti (4-hidroksi-3-metoksimandelat (HMMA), koji se često naziva vanil-mandelat (VMA) izlučuju putem urina. Kateholamine u velikim količinama stvaraju tumori neuralnog porekla (feohromocitomi, neuroblastomi).
Iako se rečju stres obično izražava nešto negativno što uzrokuje niz štetnih promena u organizmu, neke od reakcija u stresu čak koriste telu. Psihičke i telesne promene koje nastaju kada telo misli da je ugroženo zapravo su pozitivne i tada govorimo o pozitivnom stresu, kojem je cilj da se telo odbrani. Međutim, ako nakon uklanjanja opasnosti ne prestane dejstvo mehanizama koji uzrokuju stanje napetosti govorimo o negativnom stresu, pogotovu ako traje duži vremenski period kada može imati posledice na psihičku i telesnu ravnotežu. U stresnim situacijama nadbubrežne žlezde utiču na naše ponašanje lučenjem hormona adrenalina i kortizola. Ako je njihovo dejstvo vremenski ograničeno i samo povremeno nema štetnih posledica. Međutim, ako je njihovo dejstvo dugotrajno i učestalo mogu nastati brojne štetne promene u organizmu. Telesne posledice povećane i produžene psihičke napetosti se nazivaju psihosomatske bolesti. Kod osoba sa predispozicijom štetne posledice stresa mogu biti ispoljene na različitim organima i organskim sistemima, mada su jedne od najčešćih manifestacija na digestivnom traktu (gastritis, čir, sindrom nervoznih creva), koži (akne, herpes, psorijaza), imunom sistemu (učestalije infekcije), srcu (promene srčanog ritma, napadi angine pektoris kod osoba sa koronarnom bolešću).
Važan je način na koji se suočavamo sa negativnim situacijama i opasnostima. Nešto što za jednu osobu predstavlja stres , za drugo to nije. Zapravo u velikoj meri sami odlučujemo da li će neki događaj uzrokovati u nama stres ili neće. Ako se potrudimo da barem neke životne poteškoće prihvatamo kao nešto što se može prevazići možemo prilično brzo uspostaviti psihičku ravnotežu i tako srečiti telesno oštećenje usled stresa.