Hronična bolest bubrega

datum objavljivanja: 11/03/2021

Bolesti bubrega se mogu sprečiti, a napredovanje bolesti odložiti

Procenjuje se da oko 850 miliona ljudi širom sveta boluje od bolesti bubrega, pri čemu svaka deseta odrasla osoba u svetu ima hroničnu bolest bubrega (HBB), što uzrokuje kontinuirani porast broja pacijenata koji se leče nekim od terapijskih postupaka za zamenu funkcije bubrega. HBB predstavlja globalni zdravstveni problem pre svega zbog progresivnog toka, ali i zbog visokog rizika za razvoj kardiovaskularnih bolesti (KVB). Prema podacima međunarodnih istraživanja, broj smrtnih slučajeva uzrokovanih HBB porastao je za oko 80% u poslednje dve decenije. Zbog češće asimptomatske prirode, HBB se obično detektuje u odmakloj fazi usled čega se smanjuje mogućnost uticaja na tok i ishod bolesti. Svetski dan bubrega se obeležava svakog drugog četvrtka u martu mesecu, sa ciljem podizanja svesti da se razvoj bubrežne bolesti može prevenirati, a progresija sprečiti ili odložiti ranom dijagnostikom i blagovremenim tretmanom.
Glavna funkcija bubrega je uklanjanje produkata metabolizma i viška tečnosti iz organizma, odnosno regulacija zapremine i sastava telesnih tečnosti, krvnog pritiska i acidobazne ravnoteže. Pored ekskretorne i regulatorne funkcije, bubrezi imaju i endokrinu funkciju kroz proizvodnju, aktivaciju i degradaciju hormona. Posredstvom eritropoetina bubrezi učestvuju u stvaranju eritrocita, dok renin i prostaglandini deluju na vaskularni sistem i regulaciju krvnog pritiska. Takođe, u bubrezima se odvija transformacija vitamina D u njegovu aktivnu formu.
Bolesti bubrega čine veliku grupu oboljenja akutnog ili hroničnog toka, uzrokovanih različitim poremećajima kao što su: infekcije, trovanja, ishemija, hipertenzija, genetska i metabolička oboljenja, autoimunski poremećaji. Hronična bolest bubrega (HBB) se definiše kao oštećenje strukture ili funkcije bubrega koje traje više od tri meseca i/ili smanjenje jačine glomerularne filtracije (JGF) ispod 60 mL/min/1,73m2.
Simptomi i znaci HBB se razvijaju postepeno i nisu specifični, a obično se ispoljavaju kad je funkcija bubrega već ozbiljno narušena (poremećaj mokrenja, promena u sastavu mokraće, povremeni ili kontinuirani bolovi, hipertenzija, pojava otoka, anemija, osteomalacija). Neprepoznate i nelečene HBB vode ka hroničnoj bubrežnoj slabosti ili terminalnoj bubrežnoj slabosti, koja zahteva lečenje nekom od tri metode za zamenu funkcije bubrega (hemodijalizu, peritoneumsku dijalizu, transplantaciju bubrega). Zbog toga je veoma značajno da se redovno sprovodi skrining (screening) kod osoba sa visokim rizikom za HBB, da bi se one otkrile u što ranijem stadijumu. Kao faktori rizika za razvoj HBB najčešće se navode: hipertenzija, šećerna bolest, starosna dob (preko 60 godina) i pozitivna porodična anamneza o bolestima bubrega.

Globalno starenje populacije, praćeno povišenom učestalošću šećerne bolesti i hipertenzije, direktan je uzrok neprekidnog porasta incidence bolesti bubrega. Primarna prevencija bolesti bubrega zahteva modifikaciju faktora rizika, uključujući hipertenziju i šećernu bolest, nepravilnu ishranu (ograničen unos soli), prestanak pušenja, izbegavanje nefrotoksičnih sredstava. Lečenje hipertenzije podrazumeva da ciljni krvni pritisak bude 130/80 mmHg, jer ovakvom regulacijom može da se spreči ili odloži pojava albuminurije (proteinurije) kod bolesnika sa hipertenzijom, dijabetesom, ali i starijih osoba bez dijabetesa.
➔ Početno ispitivanje osoba sa povećanim rizikom za HBB pored merenja krvnog pritiska, podrazumeva i celokupan pregled urina, koji obuhvata: makroskopsku analizu (boja, izgled urina); hemijsku analizu koja se izvodi pomoću test traka; mikroskopski pregled sedimenta urina kojim se potvrđuje pozitivan rezultat određenih parametara dobijen test trakom. Laboratorijska dijagnostika bubrežnih bolesti obuhvata i određivanje koncentracije azotnih produkata metabolizma (kreatinina, ureje, mokraćne kiseline), elektrolita u krvi i urinu, klirensa kreatinina, mikroalbuminurije (proteinurije).
Kreatinin je produkt metabolizma mišićnog tkiva. Pošto je količina stvorenog kreatinina proporcionalna mišićnoj masi, ova produkcija pa samim tim i koncentracija kreatinina u krvi zavisi od starosti, pola, rase i telesne mase. Klinički značaj određivanja kreatinina u odnosu na ureju je znatno veći usled manjeg uticaja nerenalnih faktora, poput: dehidratacije, srčane insuficijencije, povećanog unosa ili razlaganja proteina, opstrukcije urinarnog trakta. Kreatinin klirens podrazumeva određivanje koncentracije kreatinina u krvi i dnevnom (24h) urinu. Na osnovu rezultata ovog testa procenjuje se zapremina krvi koja u minuti prolazi kroz bubrežne glomerule i funkcija bubrega kroz njihovu efikasnost u eliminaciji malih molekula iz organizma. Snižene vrednosti kreatinin klirensa se mogu javiti usled smanjene prokrvljenosti (perfuzije) bubrega ili oboljenja bubrega u kojima je ozbiljno narušena njihova ekskretorna funkcija.
➔ Pojava proteina u urinu (proteinurija) može biti prvi, a nekada i jedini znak bolesti bubrega. Albumin je glavni protein krvi koji se normalno ne filtrira u urin, budući da su mu molekule veće od otvora na kapilarima bubrežnih glomerula. Međutim, kod bolesti bubrega praćenih oštećenjem glomerula povećava se propustljivost kapilara za albumin usled čega se pojavljuje u urinu (albuminurija). Mikroalbuminurija se definiše kao ekskrecija 30-300 mg albumina/24h u dve od tri nezavisne porcije urina sakupljene u intervalima od tri do šest meseci. Redovne kontrole albuminurije kod bolesnika sa rizikom za HBB omogućavaju rano otkrivanje oštećenja bubrega. Zbog toga se preporučuje da se kod dijabetesa i hipertenzije mikroalbuminurija određuje najmanje jedanput godišnje.
➔ U populaciji dijabetičara neophodna je dobra kontrola glikemije redovnim određivanjem koncentracije glukoze u krvi (glikemija 5,1-6,5 mmol/L) i vrednosti glikoziliranog hemoglobina (HbA1c do 6,5%). Kontinuirana i stroga kontrola glikemije je važna preventivna mera, a takođe i mera za usporavanje progresije dijabetesne nefropatije.
➔ Kako je hiperlipidemija nezavisan faktor rizika za progresiju HBB, neophodne su periodične kontrole lipidnog statusa i lečenje dislipidemije (primena statina). Anemije kod bubrežnih bolesti karakteriše smanjena produkcija i neodgovarajući odgovor na eritropoetin. Pored toga, progresivno hronično oštećenje bubrega je praćeno osteomalacijom usled izmenjenog metabolizma vitamina D i sekundarno povišene koncentracije paratireoidnog hormona (PTH).
Talija Lab - Ustanička 170, 11000 Beograd, +381 60 334 98 86, www.talijalab.com